Inflacija titula - između ambicije i obmane

Sećate li se vremena kada su “naduvane” titule bile povod za šalu ili čuđenje? Kada bi “Regional Executive Manager” u firmi od tri zaposlena ili “Chief Strategy Officer” u mikro kompaniji izazvao osmeh i nevericu?

Danas to više nije smešno. To je postalo realnost ili čak gotovo norma.

Mnogo je CV i Linkedin profila u kojima kandidati sam sebi dodaju “regional” u naziv, iako su radili samo na domaćem tržištu, ili sebi “prikače” C-level skraćenicu za poslove koje realno nikada nisu imali širinu odgovornosti i strateškog uticaja koje takva titula podrazumeva.

Hmm?

Možda zato što verujemo da zvučna titula otvara vrata. Možda zato što tržište to nesvesno podstiče. Ili jednostavno, jer možemo.

Ali jedno pitanje ostaje: Kada smo prestali da se brinemo da li smo zaista dorasli onome što piše u našem CV-u?

Jer, istina je, mnogi koji “naduvaju” svoje titule i opise posla, na kraju možda i sami poveruju u tu priču. Ako nešto dovoljno puta napišemo i izgovorimo, počnemo da živimo u tom balonu, zaboravljajući da bi istina mogla vrlo brzo da nas sustigne.

A kada takvi ljudi dobiju posao za koji realno nisu spremni?

Ko snosi posledice? Da li razumeju kakvu štetu mogu da naprave pogrešnim odlukama, zbog nedostatka znanja i iskustva?

Tu dolazimo do šire slike. Ako neko ne ume da sagleda rizike i posledice svog neznanja ili neiskustva, mogu stradati i timovi i organizacije i projekti, a u krajnjoj liniji i reputacija cele profesije.

Nažalost, kod nas kao da postoji opsesija vrhom piramide. Svi bi da u što kraćem roku postanu direktori, šefovi, lideri, iako još nisu prošli ni osnovnu fazu razvoja veština i znanja.

U nekim drugim kulturama van našeg regiona nije sramota ostati specialist ili advisor i oblikovati ekspertizu u jednoj oblasti čak i 20 ili 30 godina. Naprotiv, ceni se stručnost i posvećenost. Kod nas, ako posle pet godina niste bar Head of Something, deluje kao da ste omanuli.

Zašto? Otkud tolika glad za titulama, a tako malo pažnje na stvarnu vrednost i doprinos?

Na malim tržištima, gde se sve brzo sazna, lažna predstava nije održiva. Danas su potrebni samo jedan LinkedIn kontakt ili telefonski poziv da bi se proverilo šta ste zapravo radili i koliko ste zaista uticali na rezultate. Ne kažem da često ne promakne ovako nešto, a neko pak namerno i zažmuri u manjku talenata.

A što se više prenaduvamo, to brže rušimo poverenje u celu struku. Jer ako je svako “direktor”, onda to više ništa ne znači.

Za kraj, meni ostaju otvorena pitanja:

• Gde povlačimo granicu između ulepšavanja i obmane?
• Kako da edukujemo ljude da prepoznaju posledice lažnog predstavljanja, ne samo za sebe, nego i za one koji ih angažuju?
• Zašto ne slavimo karijere u kojima rastemo u "širinu", a ne nužno visoko?

Možda je vreme da se vratimo iskrenosti. Da priznamo šta umemo, šta tek učimo, i gde zaista možemo da doprinesemo. Da budemo svesni svoje vrednosti bez lažnog sjaja i napumpanih titula.